Excerpt for LjuBavljenje rečima by , available in its entirety at Smashwords



LjuBavljenje rečima



Udruženje Nezavisnih Pisaca

Smashwords Edition

Copyright 2017



Tehnička priprema i obrada

Marat M’saev Daan


Korice

Marat M’saev Daan



O zborniku



Zbornik pesama “LjuBavljenje rečima” prvi je interni zbornik Udruženja Nezavisnih Pisaca u kojem predstavljamo radove dela našeg članstva.

Za naš prvi zbornik smo se odlučili da tema bude ljubav jer smatramo da upravo ta prelepa emocija može da pomera galaksije i da upravo ona zbližava ljude u što jače zagrljaje koji večno traju.



S ljubavlju,

Marat, Nađa i Rea




Sadržaj:

I - O zborniku

01 - Kako se ja i Vasilisa Prekrasna uzajamno kažnjavamo

02 - Alhemija atomskog skloništa

03 - Pobjeda nad snovima

04 - Blud noći

05 - Voljela bih...

06 - Uspavanka za tvoje pjesme

07 - Veliko parče kolača

08 - Uspavana ljepotica

09 - Pred očima zavesa

10 - On će me prepoznati

11 - Milion razloga

12 - Sedam puteva

13 - Prestupna

14 - Nepokolebljiva

15 - Uteha je ogrev

16 - Odricanje

17 - Tajna i ključ

18 - Plamen

19 - Probuđena svitanja

20 - Tu si

21 - Čudo!

22 - Posrednik

23 - Čuvaj se

24 - Dezerter

25 - Samo ljubav

26 - Naša ljubav

27 - Vekovi

28 - Još se borim

29 - Počela si da me nerviraš

30 - Poziv

31 - Insomnija

32 - Tiha smrt

33 - Ljubav iz trinaeste galaksije

34 - Simfonija vjetrove ljuljačke

35 - Bela haljina

36 - Ciganska balada o plavoj ruži

37 - Lek za zaborav

38 - Naša ogledala

39 - Kameni ljubavnici

40 - Moja sreća

41 - To se zove Ljubav

42 - Spektar

43 - Pesma bez kraja

44 - Grlila me vasiona

45 - Iza zaklopljenog oka

46 - Tiho svete

47 - Meke haljine

48 - Maslačka dva

49 - Posle tebe




Kako se ja i Vasilisa Prekrasna uzajamno kažnjavamo



Prvo da znaeš Vasilisa Prekrasna

Ke te vikam

And I call you like that because

I want to punish you like you punished me.


Prvo da znaeš da te volim

Od prvog trenutka kada sam te ugledao

I da znaš moja Vasilisa

Da te ne ljubim i da ti ne ljubiš mene,

Da te ne milujem i da ti ne miluješ mene

Jer te kažnjavam kao što ti kažnjavaš mene.

Odredili smo teritorije i ratničke boje,

Odredili smo bolesti

Od kojih ti i od kojih ja bolujem,

Strane kreveta, moje i tvoje godišnje doba.

Odredili smo Vasilisa strane ulica

I prodavnice u kojima ti kupuješ

I ja u kojima pazarim.

Ko kad stane, ko kad krene.

Tako ja kažnjavam tebe kao što ti kažnjavaš mene.


Zvaću te Vasilisa Prekrasna

jer te kažnjavam i ne zovem pravim imenom.

I kažnjavam te tako što te volim,

A to je teško, bolno, neizdržljivo.

I ja imam svoj svemir a ti svoj.

I prijatelje delimo tako.

To mi kažnjavamo jedni druge.

Spavamo okrenuti leđima

I ne gledamo se u mraku dok starimo.

Ti imaš svoj dan, svoju veru, vetar, san, vreme.

Ja imam svoju noć, neveru, kafanu, nevreme.

Ja tako kažnjavam tebe, ti tako kažnjavaš mene.


Ja odavno znam Vasilisa

Da kad ti pogledaš levo ja pogledam desno.

Ja znam Vasilisa da poželim želju

Kada padne zvezda

A ti je čekaš kao kletvu

I pljuješ po njoj kao po lošoj sreći.

Mi odavno živimo zajedno Vasilisa

I ti mirišeš čisto i jutarnje a ja po ugašenoj sveći,

Ti se klanjaš tuđoj ljubavi a ja tuđoj sreći.

Tako mi kažnjavamo jedno drugo.

Svaki dan menjaš sebi posteljinu i lepa jutra,

Ja odavno spavam po noći uvijen

U staračko ćebe koje grebe.

Ne ljubiš me i tako me kažnjavaš,

Volim te Vasilisa i tako ja kažnjavam tebe.


Autor: Dylan Horman




Alhemija atomskog skloništa



Jednom sam te nacrtao

Kako pričaš sa mnom

Nisam te dugo video

Ali mogu da se setim

Poslednjeg razgovora

„ Voliš li me ? „

„ Ne smem da ti kažem...“

„ Zašto ? „

„ Osećam biće rata

A pred rat ne smem da te volim

Mogli bi da poginemo

Mogli bi da se izgubimo

Mogli bi da eksplodiramo

I džaba smo se voleli...“

Znao sam da brojiš u sebi

Sve one sate kada smo ćutali

Sve one izgovore zbog kojih smo se rodili

Znao sam da sahranjuješ u sebi ovu malu sobu

I da lagano zaboravljaš koliko ima

Stepenika do mojih vrata

Nacrtao sam šta si mi poslednje rekla

Nacrtao sam poslednje nebo

I otvorene prozore

Neku tuđu decu

Kako pale papirne vozove

Mokru ulicu i staru kuću

Po kojoj pišeš

Da svakoga dana mi pomalo umiremo


Jednom sam nacrtao sebi ručak i čašu vode

Nacrtao sam sećanje na tebe

Jednom sam nacrtao kao te čekam i dan danas

Nacrtao sam kako si se vratila

Sela za sto

I pitala da li te volim

Rekao sam da te volim

Ali ne smem da ti kažem

Nacrtao sam kako oblačiš haljinu za more

I kako odlaziš opet

Nacrtao sam kako svako od nas

Svakog dana

Pomalo odlazi.


Nisam te video dugo

Al i znam

Da imamo pozamašni staž umiranja i odlaženja

Imamo dete

I imamo zanesenost koju držimo u zlatnom kavezu

I hranimo ga ostacima od ljubavi

Nacratao sam kako me pitaš

Da li te volim

Nacrtao sam kako znaš odgovor

Da

Mi svakog dana pomalo

Saznajemo odgovore

I pretvaramo ih u izgovore...

Slepih očiju izbore ...

Kao na časovima alhemije


Autor: Dylan Horman




Pobjeda nad snovima



Ako treba da se sretnemo u prljavim ulicama našeg' bezimena grada il'

U snovima satkanih od misli i

paperjastih koraka na cesti od svile

Da krademo jedno drugo bez

okova

U nama i na nama...

Ako treba da se volimo,

volimo se u našim tišinama sakrivenih brokatnim zavjesama za kraj prvog' čina

Na pozornici bez publike

i bez aplauza za kraj...

Zavjesu tešku podignimo u znak naše pobjede nad snovima...


Autor: Ljiljana Pasarićek




Blud noći



Opet me čeka blud noći u snovima.

Pod svjetiljkom mjesečeva odsjaja,

na puteljku do srca navučene koprenom sumnje ,

i začahurenih tragova rana

Što ispisale su neke prošle noći i dani

bez bluda i kopreni

u zanosu protkanih od laži....

I opet ću bludničiti u noći i u snove ti doći....


Autor: Ljiljana Pasarićek




Voljela bih...



Voljela bih da smo se voljeli...

Svirali gitaru skupa

i tišinom milovali jutra.

Voljela bih da smo nebo ljubili pogledima...

Držali se za ruke

i dozivali pjesme za našu ljubav.

Voljela bih da bili smo tu...

Zagrljajima tražili jedno drugo

i snovima gradili sreću.

Voljela bih da izgovarali smo istinu...

Koračali poput vjetra

i poljupcima branili svoj svijet.

Voljela bih...

Da ostali smo tu u trenucima vječnosti...

Zauvijek.


Autor: Amanda G. Zendeli




Uspavanka za tvoje pjesme



Kožom tišina rasula se

poput vode izvora

tvojih misli...

Od tvojih mi ruku

kosa mladost izdiše

kao posljednji sat...

Ja ne umijem

te upitati koliko me

ima u tebi

i da li spavam ti negdje u grudima...

Pjesmom bih tvojom

prošetala samo da

poljubim ti dah,

da zastanem na tren

i ogledam se u očima tvojim.

Pomiluj mi riječi

i šapni negdje daleko

kako uspavanke tvoje

mir su u mojim grudima.


Autor: Amanda G. Zendeli




Veliko parče kolača



Tek kada si nestao

shvatila sam svoje greške.

Trebalo je voljeti umjereno,

smireno i pritajeno.

Ja sam vrištala.

Ludački stiskala.

Histerično ljubila.

Neograničena u svemu.

Rasipnica ljubavi,

dijelila sam smješke,

sva od šarenila,

poput pomahnitale vrteške.


Majstor transformacije,

varijacija od mračnjaka do gracije.

Bila sam ti previše.

Zalogaj koji se zaglavi u grlu.

Veliko parče kolača

koje se nije moglo pretvoriti u mrvu.


Pored tebe sam kao samrtnik ubrzano disala,

svaku sreću i nesreću vernom drugu,

(hartiji) napisala

ali i dalje sam ti bila strana.

U nekim danima djevojčica;

u nekim žena.

Po potrebi i klošar i dama.


A onda si samo nestao uz objašnjenje da si ugušen.

Da se od svih ovih ličnosti u meni

tvoj glas vremenom pretvorio u šapat

dok nije sasvim iščeznuo.


Pogriješio si.

Vulkan emocija je eruptirao zbog tebe;

tvoje riječi su bile moja Biblija.

Ti si bio moj Bog.

Nažalost nisi shvatio.

Otišao si opet u običnost

zbog koje si oduvijek i patio.


Autor: Danijela Jokić




Uspavana ljepotica



Pokušaj da me probudiš iz ovog košmara

jednim nježnim poljupcem

kao uspavanu ljepoticu.


Znaš, dugo sam od snova drhtala

nemirna i preplašena.

Dugo me je i java mučila.

Podmuklo poput lopova

krala je lijepe stvari

a ja se loših zasitila.

Gladna sam dobrote.


Zagrli me čvrsto,

onako kako se grli uplakano dijete

i reci mi da ce proći,

da sam samo ružno sanjala.


Izrecituj mi pjesmu,

voljenu Desankinu 'strepnju'

da se bar na trenutak smiri plašljivko u grudima.

Budi tu, molim te

ti si princ koga je ova Aurora čekala.


Autor: Danijela Jokić




Pred očima zavesa



Pričala bih priču

Al nemam kome da je kažem

Kada bih je rekla celu

Ljudi bi mislili da dobro lažem.

Al istina je uvek tamo

Gde razum ne prilazi blizu

Gde sve od sebe uvek damo

A nismo nekome ni u biranom nizu.

Pisala bih pesme

Al bojim se, neće ih pročitati

Oni koji kasne

Za onima što ljubav ne umeju pitati.

Zapalili smo reči

Koje srca naša već tužno poznaju

Što ne znaju kako se leči

Ono što duše nikad ne bi htele da doznaju.

Otvorili smo krila

Ne bismo li ka snovima krenuli

Ali to što sam u zori snila

Su tragovi oštri, koji bi sami uvenuli.

Ćutke ćemo učiti

Lekcije teže od smrti i života

I uvek će nas mučiti

Savršenstvo gde stanuje lepota.

Sačuvali smo veo samoće

Koji nas štiti od usuda duše

Postali smo deo hladnoće

Zidovi leda štostalno se ruše.

I tako jedno kraj drugog

Prolazimo poput senki ništavila

Lažemo da nemamo vremena za tugu

Ta nas je maska u crno zavila.


Autor: Dijana Zmija Čop




On će me prepoznati



On će me prepoznati,

bila ja crna, plava ili zelena

nosila haljine od tila ili oko sebe džak

bila živa vatra ili nevidljiva sena

bila osvit zore ili najluđi mrak.

On će me naći gde hodaju bosi

pratiće stope od snova i strasti

on će me videti sa zvezdom u kosi

pratiće nemir i za mnom će pasti.

On će me prepoznati,

bila ja diva,boginja ili nevidljiva

razume govor mog lica i tela

zna pogled što spuštam kad jako sam stidljiva

Kad treba leteće gde budem se pela.

On će me naći stazama šaputanja

pratiće oči koje ga uporno gledaju

biće svetionik za sva moja lutanja

ukrašće me za sebe ako me njemu ne daju.

On će me prepoznati,

volela ga ja , mrzela ili bolela

jer ovu ruku držao je tajnama grehom

on dobro zna koga jedino sam volela

i umeo je da briše suze osmehom.

On će me naći jer osluškuje svemir

sve što poželi može doznti

on je ta buktinja i večni nemir

ko god da postanem, on će me prepoznati.


Autor: Dijana Zmija Čop




Milion razloga



Milion razloga

kao milion tvojih istina,

prokletih laži koje osećam

u svom skrhanom odrazu,

donose mi nemir u dušu,

teraju na unutrašnje borbe

iznova i iznova, iznova...

Iznova se pitam o vrednostima

nekog izmaštanog sveta

u uglu mojih sećanja

koje tebi bacih pod stopala

da me gaziš kako ti je volja,

kako tvoje srce zakuca na vrata moga.

Dala si mi milion razloga

da se pokrijem velom noći

i nestanem gde zvuk ne putuje,

gde me ne možeš dozvati

kada te utvare tvojih laži slome.

Želim da verujem

u tvoje otrovne reči

da ja grešim

dok te pritiskam iskrenim zagrljajem,

želim da poverujem

da ti venčanica nije crna

kao laži kojih se naslušah

dok sam posmatrao tvoja leđa.

I ponovo sam se sagnuo

i zamolio za razlog da ostanem

da ti pružim svoju ljubav.


Autor: Marat M’saev Daan




Sedam puteva



Živela sam život dalekih bajki.

Plašila sam se svog tužnog odraza

što me je podsećao na samoću

u vrelim danima nakon Miholjdana.

Molila sam se svetim ikonama

u našem porušenom hramu

da me poštede sedam puteva.

Svaki me je vodio u novi krug pakla

koji si samo za mene stvarao,

svaki za jedan dan u nedelji.

Osveštala sam svoj dom

suzama umesto svetom vodicom

koju je sveštenik kadio

u danima naše sreće i blagostanja

na dan kada si od mene otišao.

Molila sam se dragi

za svoje nejako zdravlje.

Svaka raskrsnica bi uzimala deo mene

sebi u vrelo naručje

kidajući mi dušu u komade.

Klečim ispred tebe kao isposnica,

molim te za milost

dok ti celivam stopala

što mi stoje na krvavom srcu.

Molim te, tvorcu moje sreće,

čuj moje ponizne vapaje,

pusti ovu pticu iz kaveza

da se vine u svetla nebesa.


Autor: Marat M’saev Daan




Prestupna



Izrasla su mala crvena sunca,

tog ludog jesenjeg proleća.

Na jagodicama njegovih prstiju .

Nebo je zbunjeno tim događajem

danima uporno sipalo

raspukle maslačke i plave zvezde.

Ni disanje nije bilo lako.

Vazduh se presvlačio u šećernu vunu

Sanjiv i sladak, mekan do zagrljaja.

U pregibima bora smejalica

Trepavice su cvetale tajnim željama

Onim, u koje se najjače duva žmureći,

a grudi im budu postelja i utočište.

Najmanja , slučajna lepota bivanja

Stvarala je način kojim se ulicama hoda.

Tog nemogućeg jesenjeg proleća,

Trapez mi je krila sačuvao.

Zanjihan do krova sveta

Sa koga sam ljubila svemir i sebe.

Nosila sam boje umesto očiju tih dana.

Okićena blistanjem i lakoćom

Pronalazila sam se u klavirskim dirkama

Stavljala peteljke od osmeha iza ušiju

Iz nota su vrebali recepti za urokljive kolače

One, koje podeliš , da bi bio ceo .

Vrbe su me birale uporno za noćni ples

rasčupane i sluđene od sunca,

od neke muzike koja se čula

samo u otkucajima pred san.

Ta drhtava mala sunca

Koja mi je dlanovima pružio .

Ostavila su mi tragove svuda gde postojim.

Kao pečatni vosak nedokazanog srca

na jednom pismu iz prošlog veka, nelomljiv.

Zaveštanje da je vreme beskrajno

Iako sat razbijen iz besa, stane.

Da prstohvat šarenih zrna bibernih

Zatvoren rečima u kutijicu od stakla

Ostane nepromenjen i trajan .

Ta mala crvena sunca

Te prestupne prolećne jeseni

Su me naučila da ponovo volim .


Autor: Bibelot de Verre




Nepokolebljiva



Pitaš me, a ćutiš..

Gde nam se susreću svi ti svetovi ?

Na javi ili u snu?

Tvoj , toliko ogroman,od čelika i mora, od htenja i želja,

Moj, majušan , od drveća i ptica, drhtuljav i krhak.

Ne ukrštaju nam se putevi,

samo u mislima ponekad smo tamo.

Visoko negde. Bez pravog razloga.

Neću ti nikada dati da odeš.

I kad pomisliš da me nema više

Ja ću biti u svakom tragu koji ti se upetlja u prste

Biću uz tebe na svakoj stazi, gde god da kreneš.

Svetovi, ovi naši, ludi,

u svojim orbitama nemaju ničega.

Poneku reč prećutanu, susrete i daljine.

Neka ružna pravila i zakone.

Ja ih ne želim više. Iako ih razumem.

Ne volim ih takve , razdvojene i unakažene. Unižene.

Neću ti nikada dati da odeš.

Kad zaboraviš da sam bila,

izranjaću kao smešak koji jeste,

Onaj šeretski , mali, sećajući i lep.

Onaj najnežniji smešak trajanja

kojim ćeš gledati leptira kako se bori sa vetrom,

a videćeš samo plamičke neke vatre koja gori na brdu.

Onaj mangupski smešak , prikriven,

od kojeg se kockica čokolade topi,zamiriše na maline i noć,

A tebi bude nešto žuljavo oko srca.

Nikada ti neću dati da stvarno odeš.


Autor: Bibelot de Verre




Uteha je ogrev



među ušima praznina boli;

um, poput zida, klimav je i tup

ispade cigla, potom još sedam

odron je neizbežan


pokreti i reči lome se

poput ledenica padaju svuda, peku

ali neće pogoditi suštinu;

na odgovor strpljivo čekam-


promrzla reč, konačno

iz hladne dubine stiže:

uteha je ogrev

a opeći te želim


zamrznut u trenu, bejah ja

pod lavinom zgrbljen

žestina snega brutalno stiska;

nepomičnost nadjačava potrebu

da utehom tebe

zgrejem nas


mrazom obeshrabren,

po snegu iscrtavao bih slova poraza

večno

da sve nije postalo voda


jer pečeš, topiš, nas ti


Autor: Igor Cijan




Odricanje



celog života neobično trom

stakleni korak- stakleni prsti

svaki pokret bio je rizik;

danas koračam, nisam hrom!

pronađen je oslonac čvrsti


prošlost je poslužila svojoj svrsi

na prag budućnosti sam doveden;

prethodni dani spokojno gore.


konačno strahuju noćne more,

jedan san sa mog ramena ih goni!

moje reči su radošću istkane retko,

a takva je ova pesma.


ukrao sam ti četvrti prst s’ desna,

levu šaku, od celog tela, darujem sebi!

nek’ pređašnja sudbina bude besna

na radost, zbog tebe,

odbijam da sikćem.


stoga na zlo, na gadosti vičem

protivnike svoje ne tražim u lepom,

a samo lepota nad nama lebdi

i zato se odričem pesme o tebi


Autor: Igor Cijan




Tajna i ključ



U prsnuća

Svakodnevnice

Ako sam smisao

Koji tražiš

Snaga tvoja ispisana

Mastilom nevidljivim

U sekundi novorođenoj

Neka sam reč

Koju izgovaraš

Sa žarom božanskim

U trenutku nespokoja

Neka sam

Zaštitar tvoje sete

Unutar duše

Tajna I ključ

Tvoga svemira

U huku nemom

Značenja prepoznaj...

Vrata okovana

U kratkotrajnosti

Pobeđenoj…

Prolaz

Srastao za ljubav

Tu je negde…

U oprostu beskraja

Svetla palim

Sa dozom opreza

A ti se zamisli

Imaš li vremena

Koliko ja nemam.


Autor: Zlata Jovanović




Plamen



Na dnu pogleda tkaš

Razlog više

Da ostanem

Nemoć tvoja poslednja

U nežnosti

Sna zagonetnog…

Povetarac varnice mrsi

Noktima strahova nizane

Strasti lagane

Vezane u čvor…

Srce daješ

Za deo moje duše

Šta da kažem

Neću da lažem

Nadu nestvarnu daje

Trenutak

Grešno iskričav…

Za plamen moga dlana

Oprosti

Anđeo nisam

Koliko žena.


Autor: Zlata Jovanović




Probuđena svitanja



Bit ću sretna

kad ponovo ću moći

dočekati,

tek probuđena svitanja

i nova jutra

u moj život da primim.


Bit ću sretna

kad ponovo ću moći

dočekati,

prvi sunčev zračak

da ugrije svaki listić

i ozari moje srce...


Bit ću sretna

kad ponovo ću moći

sklopiti oči i

svim čulima mojim

upijati mirise

novog sunčanog jutra...


Trčala bih tada za ljepotom,

rađala se svakog

novog jutra,

a zalaskom sunca

neka sve utiša

u tihom sutonu tom.


Autor: Džehva Havić




Tu si



Kažu da te nema,

a ti si uvjek tu...

Ima te u svakoj

kaplji kiše,

ima te u svakoj

pahulji snijega...


U vjetru si

što ljiljan pomiriše,

pa taj miris

oko mene širi...

u vazduhu si,

što uzdahe moje grije,

i u vodi si

kad umivam lice...


Ja vidim te

kad zvijezdu,

za mene

sa neba skineš,

i kad moje oči

snom pokriješ...

Vidim te,

vidim te...


I neka niko

nikad,

ne kaže

da te nema,

da nisi tu...

da nisi pored mene.


Autor: Džehva Havić




Čudo!



Eh, kako me uništiš Čudo moje slatko,

samo li mi jedan ne nameniš treptaj.

I kako ti samo sve to ide, glatko:

da me sa počecima dovodiš na kraj.


Virtuozu mračni, ti stvorenje čudno,

držiš me u šaci, kao kockar keca.

U pesmi mi spiješ, a u glavi budno

tvoja struna trza i dušu mi peca.


Pogledaj me čudo, jer znam da me vidiš,

al ti dostojanstvo ne da skrenut glavu.

Ma, nemoj mi reći sada da se stidiš

što ti pesme pišem i kujem u slavu!


Znam ja takve coke, takve šarlatane,

što pesniku većma za po korak beže.

Takvi jesu centar, a stoje sa strane

jer ih pažnja svaka i "guši" i "steže".


"Ne, nemoj mi prići, nisam ja za hvalu,

sedeću baš ovde, praviti se ludo.

Al ti me pod maskom pronađi na balu,

ili glasno reci - to je moje Čudo!


Ja ću da crvenim i očima trepćem,

reći ću ti tiho - Koji ti je vrag?

Sada će da kažu kako se namećem

da sam tebi, pesniku, ja pa neko drag..."


Izaćićeš slavno, povređene časti,

i hajd, samo napred- napravi se ludo.

Zato te i volim i znaš da ću pasti

pred čarima tvojim.. Čudo jedno.


Čudo!


Autor: Nađa Đoković




Posrednik



Ne umem ti, moja vilo,

objasniti sjaj što gasne,

niti šta se s pesmom zbilo

u neme mi sate, kasne.


Ne umem ti, gorsko čedo,

istočiti reči gromke;

jedno mi je lice bledo

ostavilo sve potomke,


da ih plačem, da ih volim,

da im pevam noći svoje,

da, bezbožna, većma molim

svoje snove da postoje.


Ne umem ti, pesmo svile,

ispevati sve tišine,

što mi jedne oči mile

sad pevaju, iz daljine.


Ne umem ti nikad reći

šta je to što tobom dišem,

niti gde će noćas leći,

nemi život, kome pišem..


Ne umem ti nikad reći

o dragulju, o kom snevam,

I da sve što mogu steći

tek maska je tog što nemam.


Autor: Nađa Đoković




Čuvaj se



Ne bih ti rekla: "Tužna sam!",

ne bih prolila suze,

ne bih ti rekla: "Patim, znaj!",

sakrila bih drhtaj ispod bluze.


Ne bih ti rekla: "Značiš mi!",

ne bih mogla ja to,

ne bih ti rekla: "Ne idi!",

dala bih ti srce svo.


Ne bih ti rekla: "Zagrli me!",

ne bih pružila ruke,

ne bih ti rekla: "Kradeš mi sni!",

prećutala bih muke.


Ne bih ti rekla :"Ostani!",

ne bih pokušala sve,

ne bih ti rekla: "Volim te!",

rekla bih: "Čuvaj se!".


Možda tako razumeš sve,

možda reči su suvišne,

možda bi' bile kažnjene,

kada bi' bile izgovorene.


Autor: Radica Matuški




Dezerter



Dezertiraj iz moga srca,

kada iz oka pustim suzu,

i ona počne da puca,

a kapi njene okvase bluzu.


Dezertiraj dok još sam živa,

kada dah počne da slabi,

i jedna tvoja čizma kriva

srce moje oštro pregazi.


Budi samo dezerter iz srca,

pre nego što počne da puca,

onaj znani kapilar u oku

što stvara ranu preduboku.


Autor: Radica Matuški




Samo ljubav



Svući ću ljuskavu kožu svoju,

ako ti se ne sviđa njena boja, jer

zmija sam mudra iz Raja izašla,

i dozvoliti neću da koža moja

bude razlog tvog nedolaska.

Ispilit ću rogove vražje što su

izrasli mi iz karaktera zafrkantice

i vire sada iz nestašnih kovrčica

mi na glavi, da smirim se u tvojim

rukama, u tvom željenom zagrljaju.

Isplest ću mrežu ribarsku za sirene

od zlatnih niti, zadržati da me možeš,

da ne otplivam nepoznatim morima

bez tvoje zaštite, neposlušnu da me

zaustaviš, tvrdoglavu da me ljubiš.

Trebam li sve to učiniti kad znamo

da samo ljubav je potrebna, ona koja

ne mari za boju kože, za rogove, niti

joj trebaju zlatne niti, jer nevidljivim

nitima zaustavlja i divljakuše bijeg.


Autor: Angelina Medaković




Naša ljubav



Kada pomisliš da te volim prekomjerno

Odlij' malo te ljubavi u rijeku.

Rijeka će je radosno ponijeti

Na leđima matice do mora

I valovima more probuditi.

Kada pomisliš da te volim prekomjerno

Raspi malo te ljubavi u pustinju.

Pustinja će je radosno primiti

Kao sjeme buduće prašume

I zelenilom bujnim prodisati.

Kada pomisliš da te volim prekomjerno

Baci malo te ljubavi među ljude.

Ljudi će je radosno udomiti

U duši svojoj kao beskućnicu

I grijat' će im usamljeno srce.

Kada pomisliš da te volim prekomjerno

Uzmi malo te ljubavi sebi.

U tebi će se ljubav radosno

Razmnožiti i vratiti meni

I podijeljena postati naša ljubav.


Autor: Angelina Medaković




Vekovi



Blizine naše

Vekovi pokriše

Za ljubav se duše ne izboriše



Među nama,dva, tri je veka

Reka jedna duboka

Mutna i daleka


Među nama

Vekova je mnogo

Stvoriše se tako lakonogo


I olako

Moju ruku pusti

Nepremost međ' nama dopusti


Posta krivousti

Otvorenih čeljusti

Ostavi mrak pusti

Naše duše zapusti

Čvrst lanac popusti

A život propusti


Autor: Violeta Grujičić




Još se borim



Da, još se borim

Da u žudnji ne izgorim

Da se u prah ne pretvorim

Da te sebi ne dozvolim

Ime ti ne izgovorim

Sve ti ne oprostim

Da, još se borim

Da sebe ne korim

Da se bolom ne razorim

Da vrata ne zatvorim

Od sećanja ne rastopim

Našu sliku ne otvorim

Sebi ne prigovorim

U neprebol da se ne pretvorim


Autor: Violeta Grujičić




Počela si da me nerviraš



Ne znam šta da ti kažem,

osim, iskreno mi je žao.

Šta da kažem?

Počela si da me nerviraš,

A mislio sam da je to nemoguće.

I onda su priče ljudi i žena

Postale nezanimljive posle tebe,

Slušam ih i smeškam se

prijateljski, kurtoazno.

Jer ti si umela da ispričaš

Sto puta bolje i zanimljivije

Sve što mi nije bilo važno.

Kada putujem ujutro

I hladno je svuda, pitam se

Zašto zamišljam da me grliš

I zašto mislim o tebi

Kada me ustvari nerviraš?


Autor: Bojan Filipović




Poziv



Hodaš na prstima

kroz vratnice

i hodnike svesti.


U toplu noć

rečima ću te

prenuti iz sna,

rečima mekim

poput svile.


Tiho ćeš ustati

i stajati na pragu,

očima se smešeći

na zamišljenu,

dragu prikazu.


Autor: Bojan Filipović




Insomnija



Tražim je,

gleda me noćima.

Mlada i gladna

u trci sa snovima.

Krije u sebi

sebe od mene,

a nemoć me peče

i ljubav za veče.

Snovi mi beže

kroz dane,

noću mi savest

svane i stanem.

Insomnija.

Ne sanjam,

padam u ralje jave,

dani me dave

i maljem

ugrožavam nevine

cvetove čednosti.

Razdvajam ljubav

od zrelosti,

na putu deljenja

retkosti.

Mi smo komete

bez cilja,

ratnici bez mira

i planete

šarenog svemira.

Dva života

na polju grobova,

večni grad

na sedam bregova.

I deca

sa šminkom klovnova.

Samo ti i ja

i par stihova.


Autor: Vojislav Stojsavljević




Tiha smrt



Piljim ti u žar cigarete,

ležiš i pričaš o ljudima,

kako prezireš autoritete,

koji kroje živote drugima.


Karma je naša sudbina,

apsurd je reka ludila

i da preživimo par godina,

svest o razdroru bi nas ubila.


Postoji li vreme povrtaka?

Pitaš, al' ne tražiš odgovor.

Kada krene poslednja povorka,

utihnuće i poslednji razgovor.


Ležiš i piljiš u dim cigarete,

ja sedim i ćutim, jezik me peče.

Jedan san, da zajedno umrete,

a java je ovo, poslednje veče.


Neću dati mislima da kleče.

Ako je sutra dan za umiranje,

pusti nek krv posteljom teče

i ubi u meni i poslednje sećanje.


Ležimo zagreljeni i krvavi,

sviće i sunce traži da kriknem.

Ti si prazna sa snom o ljubavi,

odlaziš mrtva, ja ostajem nem.


Autor: Vojislav Stojsavljević




Ljubav iz trinaeste galaksije



U izgubljenom sazviježđu

na pragu trinaeste galaksije

tražim tvoj pogled

raspršen

između milijardu zvijezda.

Kroz nevidljive putanje,

daleko izvan

zakona refleksije,

atomi i kvanti

opisuju ti lice,

iskonske vatre

griju hladnoću svemira

s toplinom ljubavi.

U crnim rupama

počivaju boli,

strahovi, patnje,

nadajući se ostvarenju

potajnih čežnja.

Lutam u svjetlosti

kao neznatni pješak,

zrnce svemirske prašine

u beskrajnoj tišini,

tražim izgubljenu ljubav

iz trinaeste galaksije.


Autor: Ivan Gaćina




Simfonija vjetrove ljuljačke



Na valovima divljim

šaptala si simfoniju

vjetrove ljuljačke

skupa s tisućama

raspjevanih školjki.

Kroz maglu,

na pučini sinjeg mora,

svjetlucanje ti otkriva lice,

more uspavljuje pjesmom,

sol blijedi

među uspomenama.

Žarko sunce

diktira tanga ritam,

morem plivaju

mlade mandarine,

na horizontu

nestaju brodovi,

pećine skrivaju

svjetove iz mašte.

More mami na igru,

nevere bude

želje, snove,

nimfe mora čuvaju tajne.

Počiva duša na oblaku,

krevetu od bure i sjete,

šarenilo svijeta otkriva bit,

beskraj mami zagonetkama.

Među željama lebdi lice,

mladenačka ljubav

u dubini srca.

Na krilima galebova

vjetar raznosi uspomene

preko svjetskih mora.

Spavam.

Spokoj mi narušava

simfonija vjetrove ljuljačke.


Autor: Ivan Gaćina




Bela haljina



Letnja vrućina i haljina bela

Osmeh ti mami

Igraju plavičastom vatrom

Oči po meni

Kao zrak sunca me pališ

Gubim se u očima tvojim i nestajem

Ne znam šta me čeka

Kao da mi izuvaš i cipele

Na vrelom asfaltu ostaju mi noge bose

Golom se osećam čak i ispod kože

Budiš me otvaraš k'o nežni cvet

Pevam u srcu, htela bih da pesmu duše

Čuju okolo svi

Radosnice izdajice htela bih da utrem

I izmenim melodiju naše pesme

Neka se ljubav istopi u uspomeni

A boli u pesmi

Prosipaš poljupce svoje

Nemirna groznica struji mojim telom

Igraju plavičastom vatrom oči po beloj haljini

Otvaram se k'o nežni cvet


Autor: Radmila Milojević




Ciganska balada o plavoj ruži



U Podgorju, krševitom gorju,

Plava Ruža iz kamena niče;

s noći niče, raširi latice,

dušmaninu zaora grobljišta;

s noći dođe, zoricom uteče;

kano mesec pred žarnim sunašcem.

Dve duše su neki put

zajedno stvorene i

zaljubljene jedna u drugu,

pre nego što se rode…

I onda kada su zalutali zraci sunca

zašli prema zapadnim brdima

i odjezdili prema nabujaloj reci,

niz mutnu reku.

Priča o nesretnoj ljubavi

kojoj nije bilo u dodeljenom životu,

da budu zajedno,

pa, procveta Plava Ruža.


Autor: Radmila Milojević




Lek za zaborav



Grobna tišina razbija zidove lobanje.

Nemo moždano umiranje.

Beli otrov što ti doktor prepiše

dok teši te,

svoj danak uzima.

Mozak topi se.

Dok svesno u oči gleda te i naivno laže te:

-"Lek za zaborav, to pojede sećanje..."

-"A vene doktore?

A sećenje?

Brže je!

Ovo sranje bol ne leči,

samo ga uspava!

A onda opet surovi život,

ta utvara,

i stara, dobro znana drama,

odgledana

bezbroj puta!

Peče me suza sa sveća

što žale naše umrle dane

voštanim suzama.

Sahranjene nade

jecaju iz groba uspomena,

a ti mi ovde naglabaš pun čuđenja

o izlečenju i ostalim kurcima!

Umro mi je još jedan dan

i naš san sa njim...

Gospodine 'Pametni'

to tvoja kutija ne leči!"

Hajde reci mi, jedini,

najjediniji od svih jedinih ikada:

"Gde su nam sad' oni dečji sni?

Gde smo pogrešili

kad eho krila naših raširenih

još se čuje u staroj ulici,

dok seku vazduh kao mačevi?

Gde su sve one zakletve

od postanja do ZAUVEK?

Tu nema leka!

A budala u belom čeka kraj radnog vremena,

boli ga kurac za naša sećanja!

Tamo su,

zovu me sa groba uspomena...

I ispod pepela...

Mole da ih oživim,

vape da se vrate,

svi oni sati,

zgažena vremena...

Iz glasa kukaju nam sni,

žale što postali su košmari...

Ne seri budalo u belom!


Autor: Jelena Perišić Matveev




Naša ogledala



Ogledaš se...

u mojim snenim očima,

odjekuješ u mislima,

nježno naslonjen

na moj izmaštani san,

toplinom uzdaha zagrljen...


Ogledam se...

u tvojoj zjenici,

što samo meni

i usred mraka

plamenom zorom sja,

sanjam na tvom uzglavlju,

zarobljena drhtajem

tvojih rasutih mirisa...


Autor: Ifeta Hrnjić




Kameni ljubavnici



Bili su... dvije sunčeve zdrake,

što svjetlost poklanjaju mraku,

dvije kapi biserne kiše,

što cvijet ljubavi napojiše.


Tekli su rijekom nježnosti i strasti

ne ostavljajući tragove na obali,

plašili su se izduženih sjenki,

što zatvaraju vrata u smiraj dana,

otkucaja u vrisku prolaznosti.


Na uzvisini bolnih osjećanja

on se preda, sa kamenom se stopi,

ona, ne pristade na kraj,

zagrli kamen, glavu na rame mu spusti,

skamenjene oči željom sklopi.


Sada skupa u vječnosti stoje,

on, izložen gorskom vjetru

na straži spomen ljubavi čuva,

ona, u zavjetrini njegove duše

nedosanjane snove sniva...


Otkucaje više ne broje...


Autor: Ifeta Hrnjić




Moja sreća



Ono što nosimo u sebi,

što nam je od Boga dato

- ne može se skriti.


Nisu to misli na papiru,

koji se može saviti i spaliti.


Duša je ta koja će zavoleti dušu

koju prepozna kao sličnu sebi.


Moja je prepoznala tvoju

- zato sam ja privržena tebi.


Zato, sve i da hoću,

ja te ne mogu napustiti.

Ne bih mogla deo sebe

zaboravu dati,

pokloniti.


Čak i kad te ne vidim

moja duša tvoju oseća.

Zato me nikada

ne muči samoća.


Zato što znam

da nisam jedina

od ovog ludila satkana

i znam

da postoji

još jedna duša

tim ludilom protkana.


To si ti

- moja zvezda vodilja.

Moje srce.

Moje sunce.

Moja duša.


Moja sreća ....


Autor: Jelena Đerić Dobanovački




To se zove Ljubav



Plašim se da ti kažem sve

što sam shvatila o tebi,

sve što želim reći,

da će moje misli,

kad se izgovore naglas

probušiti taj šareni mehur sreće

u kom smo i mi svetlucavi i vrcavi

kao proleće

Kao da ćemo nestati,

kao da će sve prestati

ako ti nekako drugačije,

sem zagrljajima iz sve snage i

milovanjima do besvesti,

dok ti spavaš, a ja bdim,

ako ikako drugačije sem bez reči, priznam:

Da si mi sve,

da te volim najviše,

da zahvaljujem Bogu milom

svaki dan u sebi

što sam usporila

što sam zastala da te upoznam,

što sam poslušala svog Anđela čuvara,

što sam pogledala

da bih videla

Ljubav!

Ti mi ostvaruješ sne

one najveće.

Svaki dan

sve je jasnije

da nikakve zemlje daleke

dugo željene, ne bi meni dale

nijedan sat, a pogotovo ne

sve ove dane srećom ispunjene,

kakve Ti meni daješ.

Rečeno mi je da je došlo vreme nagrade

za sve moje patnje,

za sve lomove moje duše,

za sve horore koji su mogli da me izlude,

za sve... strahote od ranog detinjstva do sad,

koje sam pobedila samo time što sam razum sačuvala.

Baš tad kad sam tebe upoznala

saznala sam da je svemu lošem

KRAJ.


Autor: Jelena Đerić Dobanovački




Spektar



Znam da su sedišta hladna u autobusima,

Previše sam vremena proveo tu.

Ali gde god da je telo otišlo,

Srce te je našlo tamo.

Tvoje su ruke veće od mojih

Ali su nežnije.

Ja sam krhka osoba,

Nežne spoljašnosti,

Užasno grube unutrašnjosti.

Zato sebi dodajem boje,

Zato mi ih daješ i ti.

Malo crvene da se smire snovi,

Malo plave da lakše plivam kroz okean života,

Malo zelene i žute da znam da sam živ

Kada dođu proleće i jesen,

I malo bele da ti skidam pahulje sa nosa usnama.

U tom spektru postojimo

I bićemo tu do kraja,

Gde god da je telo,

Gde god da je srce.


Autor: Marko Dimitrijević




Pesma bez kraja



Ti si ono dugme na košulji,

Koje uporno ušivam

A ono se uporno odšije.


Ti si onaj bol u grudima,

Oštar a tako neodoljiv,

Tako znam da još sam živ.


Ti si letnja kiša koju volim,

Kap na tvojim usnama,

Uspavanka moja najlepša.


Ti si žuta strana moje knjige,

Izgorele od dodira,

Beskraj bez beskraja.


Ti si nota kad samoća zasvira.

Ni ova pesma nema kraja,

Zašto bismo imali ti i ja?


Autor: Marko Dimitrijević




Grlila me vasiona



.sva tanana sazvežđa tvoje kože na mojim prstima gore.

.svaki izgubljeni kutak tog mlečnog univerzuma je moj, ja sam doktor Ko.

.putnica u crvenoj-plavoj kutiji, od srčanog tkiva, sunčev žar me mazio.

.na usnama mi zvezdana prašina, u kosi čestice Galifreje.

.grlila me vasiona, ruke – crne rupe, ja sam doktro Ko.


Autor: Vladislava Mrčela




Iza zaklopljenog oka



Kaže – Vidimo se kad zažmurim.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

visim sa nota Kleptonove i BB Kingove „Come rain, or come shine“.

Spavam na oblaku iznad Aleksanderplaca.

Sedim na terasi svoga stana, naga, čitam Zolu.

Plešem uz zvuke „This head I hold“ i smejem se naglas.

Planiram putovanja, neka čak u vasionu.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

čas sam crvena ribica koja se razlije i oboji ga,

čas bezglavi astronaut kojeg sam crtala.

Grle me njegovi osmesi i miluju brižnosti,

i svi zidovi unutar komora njegovog srca oblepljeni su mojim crtežima.

Pišem, kod nogu mi leži lisica, crtam, oko glave se obrće Sunce.

Tamo, iza zaklopljenog oka,

prelećem Gardoš kulu na leđima papirnog ždrala.

Sadim jagode penjačice u bašti, berem ih sa zvezdanog neba.

U kutiju snova pakujem mu samo nežnosti.

Oko mog srca igra velika mečka i pevuši Tom Veitsa.

Kaže – Vidimo se kad zažmurim.

Kažem – Može, već te čekam tamo.


Autor: Vladislava Mrčela




Tiho svete



Tiho svete

Tiho

Moram čuti Hor andjela

To negde on peva

Sitno prebira po žicama

Pesmu svih mojih nemira

Tiho svete

Tiho

Ljubav je jedina istina

Ona je tišina

Ona je muzika

Ona je nedodirna milina

Tiho

Šapuće mi Sudbina

Šta je iza svih tišina


Autor:Radojka Rea Sartori




Meke haljine



Meke haljine

Šuštanje svile

Bose noge

Toplota dodira

Mirisi lipa

Vodjenje ljubavi

Beskrajne letnje noći

Tamna i bela put

Tela oznojena

Skrivanje

Ljubljenje

Sanjanje

Ja i ti

Zabranjene

ljubavi

Možda se i desilo

Možda je postojalo

Odakle se znamo

Iz kog vremena

Sudbino pusti

da doživimo san.


Autor:Radojka Rea Sartori




Maslačka dva



Ugledah jutros maslačka dva

Dotakoše se usnama,

Pa vetrom nošeni brže bolje

Pobegoše niz mokro polje.


I ne znam šta beše sa njima tada

Ali mi osmeh licem zavlada

Iz svakog njihovog zrna ko u maka

Narašće ljubav velika i jaka.


Nema te kiše, ni kasnog snega

Što bi mogla uzeti od njega

Jer kad izgreje sunce sa neba

Cvetaće žuta livada iza brega.


Autor: Danica Đurić




Posle tebe



Posle tebe...ovaj grad neće biti isti.

Nikada...

Ne čujem eho tvojih koraka.

Drugi ljudi koračaju tiho.

Ne vidim tvoje ispružene ruke,

A drugi ljudi na leđima ih drže.

Posle tebe... ni pisak voza se ne čuje.

Nikada...

Ne čujem tvoj smeh,

A drugi ljudi su zaboravili kako se smeje.

Posle tebe...ni mostovi, ni pruge

Nemaju dušu kao pre.

Sad je drugačije sve.

Posle tebe...ni mesec, ni sunce

Ne sijaju isto.

Nikada...

U travi cvrčak izgubio violinu...

Ne čujem svirku.

Posle tebe...maslačak ne cveta...

Nikada...

Ovaj grad bez tebe nije više isti.

Posle tebe...i ti si postao drugačiji.


Autor: Danica Đurić


Download this book for your ebook reader.
(Pages 1-77 show above.)